Novi izazov ...
Ne znam je li to neki odbrambeni mehanizam, neka slabost, ali vec prelako (ot)pustam ljude iz svog zivota. Kad mi je jasno da neko vise nece biti tu, jednostavno pomislim da li je to pozeljno, tj. da li ce mi trebati uskoro. Ukoliko uvidim da mi nece poremetiti nikakav plan, samo se okrenem. Zar ne bi trebalo biti neke povezanosti, necega?
Za vrijeme svog odrastanja, imala sam recimo tri najbolje prijateljice. Mogu da ih podijelim na jednu iz djetinjstva, i dvije iz perioda srednje. S ovom iz osnovne sam prestala da se druzim zbog muskarca - djecaka, s prvom iz srednje jer me izradila (dogovorile se da izadjemo, pa me izradila), a sa trecom sam bas odrastala i lijecila svoje komplekse na njoj, ona svoje na meni, pa smo valjda pukle u medjuvremenu. Principijelno, ne zalim ni za jednom. Nisam zalila. Mislim da mi je ova treca bila najbliza, al sam u tom periodu bila zaljubljena, pa mi je taman pocela da smeta. Sa zadnje dvije uopste ne pricam. Nekad mi naumpadne da bi bilo OK da barem pricamo i pozdravimo se. Al stvarno ne znam o cemu bismo pricale kad bismo otisle na kafu. Nerviraju me razgovori tipa "a sjecas se kad smo ono....". Nema svrhe.
Sad sam valjda porasla pa naucila da sa ljudima treba razgovarati i rjesavati probleme, a ne pustiti ih da se taloze dok ne eksplodiramo. Medjutim, sad vise nemam volje... Imam neke ljude za izlaske, neke za razgovor, neke za ovo, neke za ono. Ima ih i koji su tu bez neke specificne svrhe. Ali smeta mi sto ni za koga od njih nisam vezana. Cak nemam ni ono sto ljude drzi zajedno, a zove se navika. Previse ih ulazi i izlazi, a ja stojim kako stojim i smjeskam se svima, u facu i u ledja, svejedno...
Sve mi se svodi na neki prenos. Ako sam raspolozena za nesto, radim na tome dok sam raspolozena. Onda odjedanput vise nisam.
I tako ljudi ostanu da se pitaju sta je bilo odjednom, a ja cak i ne kontam da to izgleda, u najmanju ruku cudno. Skontam tek kad me neko pita zasto se to desilo, a ja ne znam da odgovorim ili imam neki strasno glup odgovor. Nekad mi se cini da sve sto radim (mislim na sve "lude" stvari) radim samo zato sto me strah dosade. Kao, sad mi je bas to furka pa cu to da napravim. Za 15 minuta, to mi vise nije furka, pa cu nesto drugo... Uglavnom napravim sve sto pozelim (dobro, mislim da sam prilicno objektivna pri tim zeljama) i cesto mi ljudi kazu da mi zavide na snazi volje koju imam. Kad nesto hocu, stvarno ne stajem dok to ne dobijem. A ne znaju da imam tu volju samo dok me fura da dobijem bas to. Ne znaju da prelako odustajem od bitnih stvari. Ne znaju da bjezim od svega sto je veliko.
Eto, imala sam onu furku da do 1.1. nema avantura i zajebancije i izdrzalo se. Promijenio me malo taj period. Nekako usporio i uozbiljio, al se izdrzalo. Imam sad novu furku – da imam pravog momka bar 10 dana. Pravog u smislu da izlazimo, cujemo se, bez izmisljanja budalastina, drame i igranja. Ne mora biti princ na bijelom konju, bitno je da izdrzim da s nekim provodim vise vremena nego sto sam navikla. U miru i slozi.
Hehehe, 10. dan mogu da odem. Vec je dogovoreno i odobreno!
Blizu si, i osjetim to.
